Nastavlja se stvaranje rusko-kineske alijanse

Putinova poseta Kini 2. i 3. septembra produžava formiranje strateške alijanse između dve velike evroazijske države.

Odnosi Rusije i Kine, tokom vremena nakon raspada Sovjetskog Saveza, prošli su dug put evolucije. Nemirne devedesete, sa pokušajem uklapanja zemlje, koja je izgubila Hladni rat, okončale su se bez rezultata u sledećoj deceniji.

Završetak tog perioda označio je minhenski govor Vladimira Putina 2007. godine. Ali, geopolitika postjeljcinske Rusije nije se iscrpljivala samo na odnose sa Zapadom. Paralelno, Rusija je počela da razvija alternativne geopolitičke vektore.

putin-djinping1

Prvo, sa ciljem ekonomske integracije regiona, 2001. godine, zajedno sa Kinom, Kazahstanom, Tadžikistanom, Kirgizijom i Uzbekistanom, Moskva je osnovala Šangajsku organizaciju za saradnju. Podsećam da je pre toga, 1996. godine, bila formirana Šangajska petorka. Naredni godišnji samiti učesnika Šangajske petorke održavani su u Moskvi 1997. godine, Alma Ati (Kazahstan) 1998. godine, u Biškeku (Kirgizija) 1999. godine, i u Dušanbeu (Tadžikistan) 2000. godine.

U početku ŠOS nije bio vojni blok (kao na primer NATO) ili otvoreno redovno savetovanje o bezbednosti (kao na primer ARF ASEAN), već je zauzeo prelaznu poziciju. Za glavne zadatke organizacije proglašeni su jačanje bezbednosti i stabilnosti na širokom prostoru koji objedinjuje države-učesnice, borba protiv terorizma, separatizma, ekstremizma, trgovine narkoticima, kao i razvoj ekonomske saradnje, energetskog partnerstva, naučnog i kulturnog sadejstva.

Ipak, na poslednjem samitu u Ufi, u julu, organizacija je ozbiljno dobila na kvalitetu, kada su u njene redove stupile dve nuklearne države sa velikim demografskim potencijalom – Indija i Pakistan. Blizu punopravnog članstva u organizaciji posle skidanja sankcija je Iran, poznat po svojim složenim odnosima sa Zapadom. Kao rezultet, bez obzira na sve retoričke izjave lidera, ŠOS se postepeno kreće ka velikoj političkoj saradnji među članicama i istiskivanju SAD iz Evroazije. Što se brže bude kretala ekonomska saradnja zemalja ŠOS-a, to će i politička postajati sve aktuelnija zato što će pre ili kasnije novi veliki ekonomski projekti za svoju realizaciju zahtevati političke garancije. A za to članice ŠOS-a treba da budu sigurne jedna u drugu.

Drugo, tokom 2000-ih bila je formirana grupa BRIK. Vođe država BRIK-a prvi put su se srele u julu 2008. na ostrvu Hokaido (Japan), u okvirima 34. samita grupe G8 i dogovorili su se o održavanju samita u punom formatu, koji se i desio u Jekaterinburgu u junu 2009. godine.

U novembru 2010. godine u Seulu, na samitu G20, Južna Afrika je izrazila želju da se priključi BRIK-u, što se i dogodilo u aprilu 2011. godine, nakon čega je organizacija preimenovana u BRIKS. Ovde, za razluku od ŠOS-a, nema nagoveštaja političkog zbližavanja. Zbog potpuno različitih dominantnih geopolitičkih vektora, ciljevi organizacije su isključivo ekonomski (što u principu, potpuno odgovara Rusiji) i usmereni su na ograničavanje američke ekonomsko-finansijske hegemonije u svetu. Takoreći, globalno svetsko osiguranje.

a5

Osnivanje banke BRIKS-a i fonda razvoja zemalja BRIKS-a, označava formiranje paralelne ekonomske realnosti na istoj nozi sa onom koju su stvorili Anglosaksonci usled rezultata Drugog svetskog rata za svoje ciljeve, koja je konačnu formu zadobila u Breton Vudsu.

Posle samita u Ufi, politički lideri Rusije i Kine doneli su odluku o povezivanju dva regionalna projekta u kojima su ove dve države vodeće – evroazijskog ekonomskog saveza i novog puta svile. Još jednom, zasad se može govoriti samo o ekonomskoj povezanosti ta dva projekta. To je sasvim dovoljno pošto se geopolitički i vojno-politički aspekti zbližavanja takođe primećuju golim okom. U pitanju su poseta Si Đinpinga paradi u Moskvi 9. maja i Putinova poseta Pekingu. Vojno-politička nijansa tih poseta formirala se ne čak zbog njih samih, već usled odsustva drugih vođa zemalja pobednica antihitlerovske koalicije, što u Moskvi, što u Pekingu.

Kako primećuju eksperti, u Kini se dogodila parada pobede, priređena zbog okončanja Drugog svetskog rata. I najvažniji gost na njoj bio je Vladimir Putin. Ruski predsednik je jedini lider od ključnih zemalja saveznica antihitlerovske koalicije koji je došao na kinesku paradu. I Kinezi to cene. Za njih pobeda u Drugom svetskom ratu nije samo oslobađanje dela teritorije od japanskih osvajača, već je za Kinu kraj Drugog svetskog rata završetak desetak godina ponižavaćeg postojanja kao međunarodne kolonije i početak puta ka sadašnjoj veličini. Došavši na paradu, Putin ne samo da se odužio Si Đinpingu već je i demonstrirao priznanje te kineske veličine.

putin-djinping (1)(1)

Izgovori zapadnih lidera, kako povodom odsustva u Moskvi, tako i povodom odsustva u Pekingu, izgledaju stvarno smešno, ako ne i uvredljivo. Obamin izgovor za njegovo odsustvo da on tobože nije znao da Kina proslavlja 70 godina od pobede u Drugom svetskom ratu je, blago rečeno, van pameti. I prirodno da kineski drugovi, zakoniti naslednici imperije, to neće nikad zaboraviti, i samo se još jednom uveravaju u ispravnost izbora da prodube stratešku saradnju sa Rusijom.

Posebno su se u tom smislu istakli britanski ,,drugovi“, koji su na proslavu u Peking poslali bivšeg ministra finansija – konzervativca Keneta Klarka ,koji je u isto vreme i direktor Inostranog kolonijalnog investicionog fonda (Foreign & Colonial Investment Trust). Signal je više nego rečit. Teško da će Kina da oprosti Britaniji takvo ponižavanje. Kao i celom Zapadu. Kinezi su, kao i većina Azijata, strpljivi ljudi i postupaju po principu – strpljenje je najveća vrlina ratnika. Još ćemo sačekati uzvratne korake Kine, ali jedno je jasno – prijatelji se poznaju u nevolji i novi korak u zbližavanju Kine i Rusije je učinjen.

Neki eksperti govore da se povodom proslavljanja 70 godina od pobede u Drugom svetskom ratu, u Moskvi i Pekingu čovečanstvo još ne de jure, ali već de facto podelilo na dva tabora. U prvom se nalaze SAD i tzv. kolektivni Zapad, kao i njihove zavisne teritorije – kolonije, polukolonije i dominioni. U drugom je ceo ostali svet, koji se danas sve jače objedinjuje oko kinesko-ruskog strateškog saveza, formiranog 9. maja u Moskvi i konačno učvršćenog 3. septembra na trgu Tjenanmen u Pekingu.

Neko bi rekao kako Kinu niko na Zapadu ne optužuje za agresiju, i kako protiv nje nije uveden režim sankcija kao što je učinjeno prema Rusiji. Zašto onda nijedan od lidera zapadnog sveta, osim samovoljnog predsednika Češke Miloša Zemana, nije došao u Peking? Kakav je to tabu? I zašto su tamo došli praktično svi lideri ,,nezapadnog“ sveta? Odgovor na ta pitanja je prost i jednoznačan – takve su posledice geostrategijskog izbora, koji sada treba da učini svaka država i međunarodna organizacija. Takoreći, preći Rubikon ili ostati na onoj obali.

Zaista, može se reći, da su Moskva i Peking jasno podelili svoje uloge u suprotstavljanju svetskim parazitima koje SAD koriste kao osnovnu bazu svog uticaja u svetu. Moskva realizuje vojno-političko obezbeđenje kineskog ekonomskog projekta, dok je Kina spremna, ako je neophodno, da pruži finansijsko-ekonomski oslonac Rusiji. Zato se Rusija bori sa SAD na vojno-političkom području, a Kina na finansijsko-ekonomskom. Neki eksperti pokušavaju da umanje ulogu Rusije u tom tandemu, videći u njoj čuvara ili telohranitelja. Meni je verodostojnija druga analogija, gde Rusija igra ulogu vojno-političkog krova za moćnu kinesku ekonomiju. Bez tog nuklearnog krova, sva kineska ekonomska postignuća ne bi danas vredela ni običnog groša.

Svojim agresivnim i provokativnim ponašanjem Amerikanci sami deluju u korist zbližavanja naših zemalja i formiranja strateške alijanse. I za to im treba reći hvala – uloga spoljnog faktora još nikada u istoriji nije bila suvišna. U tom pogledu, posebno treba da se istakne da se za godinu dana može pojaviti sopstveni analog međunarodnog depozitno-klirinškog centra Euroclear. To znači da Moskva i Peking mogu da kupuju akcije ruskih i kineskih kompanija bez posredovanja zapadnih finansijskih instrumenata. Nova organizacija neće biti pod kontrolom ni Brisela ni Vašingtona, što je izuzetno važno u uslovima geopolitičke borbe.

Ako se tome doda skora spremnost Pekinga za puštanje u rad svog analoga sistema za transfere SWIFT-a, koji takođe nije pod kontrolom Zapada, onda tendencija okončanja amerikocentričnog sveta postaje veoma očigledna.


IZVOR: NSPM (Autor: Jurij Barančik ; Prevod: Nebojša Vuković)

Share and Enjoy

  • Facebook
  • Twitter
  • Add to favorites
  • RSS

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *