Kina: Moj put, moja priča

Kratak uvod:  Teško je zapravo reci šta je Kina. Nakon mog poslednjeg putovanja mogu reći da je to svet za sebe, jedna celina starog i novog.  Razumećete kad prođete preko njenih brda, prosetati hutonzima, sednete i odmorite u baštama, paviljonima i hramovima, prođete pored oblakodera, obiđete šoping ulice, probate hranu, popijete čaj… Svaki novi dan u Kini obogatiće vaše znanje i poglede na ovu ogromnu zemlju. Moja priča nudi prozor u Kinu, kulturu, život, mesta, tradiciju, i promene koje sam zatekao posle 12 godina od kad sam poslednji put bio. Ako pročitate moj saznaćete nešto o ovoj predivnoj zemlji što čete teško naći u medijima.

Posle 12 godina…

16 Jun 2013, 2:35 posle ponoći, kinesko lokalno vreme, sleteli smo. Aeroflotov avion je pristupio uz Terminal 2 Pekinškog aerodroma.  Ništa se nije videlo osim aerodromskih reflektora, zgrada terminal, pisti, aviona koji su čekali prve jutarnje letove. Izašli smo iz aviona . Sve je bilo i staro i novo. Novo jer posle dugo vremena sam opet ovde a staro jer sam kroz sve to jednom prošao davne 1996. godine kad smo prvi put sleteli na pekinški aerodrome.
Bilo je puno detalja na aerodromu: ljudi koji čekaju da prodju policijsku kontrolu, ljudi koji čekaju prtljag, neki sede i pilje u tablete ili laptopove, neki sede u Starbacksu i piju kafu a neki u KFC i jedu hamburgere, neki spavaju na stolicama. Sedeo sam i ne bi mi bilo dosadno da sve to posmatram do jutra.

kina autor

Sati su prolazili kao dani, nestrpljivo sam čekao jutro gledajući izlazna vrata aerodroma kroz koja se videlo sve svetlije jutarnje nebo. Ova vrata su mi delovala kao vrata do Kine, mesta gde ce moj desetodnevni put kroz Peking i okolinu početi. Čekaj, šta sam to rekao, početka nekog puta? Kad bolje razmislim, bila bi velika greška ako kažem da putovanje u Kinu počinje vratima Terminala 2 Pekinškog Glavnog Internacionalnog aerodroma, jer aerodrom jeste u Kini takođe, pa kad sletite avionom i osetite kinesko tlo po prvi put možda tada putovanje počinje. Ali shvatio sam da ovaj dan nije početak mog puta kroz Kinu, on je samo povratak putu ili nastavak jednog puta koji je počeo 6. maja 1996. kada sam kročio na kinesko tlo kao malo dete. S tim danom je moje putovanje i 5 godina u ovoj, meni do tada nepoznatoj, zemlji otpočelo. Godine su bile pune avantura, lepih trenutaka sa roditeljima i prijateljima, putovanja, smeha, suza, ludih stvari, prve dečije „ljubavi“… Mogu da razlikujem godine života u kini i svog povratka tamo. Tokom mog života tamo bio sam dete i mentalno nisam bio na tom nivou da se dublje zainteresujem za Kinu i da je razumem u potpunosti. Kako god, tih 5 godina mi je jako odredilo budući život. Tih 5 godina me je naučilo da se ophodim prema svakoj kulturi jednako i da ne sudim o ljudima na osnovu njihove religije ili kulture. Živeo sam u diplomatskom naselju i išao u rusko obdanište i kasnije školu gde sam upoznao mnogo dece iz različitih zemalja: Rusije, Ukrajine, Belorusije, Kazahstana, Francuske, Alžira, Siera Leonea… Tih 5 godina me je učinilo komunikativnom osobom i osobom koja može lako da funkcioniše u novom, nepoznatom okruženju. Imao sam neko osnovno poznavanje Kine, života i običaja ali to nije bilo dublje. Otkad sam napustio Kinu 2001. čitao sam Maljavinove knjige i gledao mnoge dokumentarne filmove o Kini. Iz tog razloga sam došao da obnovim sećanja koja blede i koja su delimično nejasna kao u nekom snu ali takođe i da naučim nove stvari i iskusim i probam da razumem Kinu kao odrasla osoba. Zato što ne možete znati ništa tako dobro ako to ne iskusite sami jednostavno, ako to ne vidite svojim očima. Posebno je tako kada se radi o učenju o nekoj zemlji. Došao sam da ispunim prazne rupe u mom znanju o Kini. Ovaj povratak nakon 12 godina je nastavak jednog puta i jedne priče koja je započeta 1996. Ovde ću pokazati da za potpuno otkrivanje cele Kine jedan život nije dovoljan jer je ona prevelika, a vremena je premalo, jednostavno uvek će postojati hram čija kapija će biti zatvorena jednom i neke uske ulice (hutong) u koje nećete imati vremena da uđete i istražite više. Ta zemlja ima previše iznenađenja i stvari koje nikada niste videli pre i jednostavno ćete shvatiti  da jedan život nije dovojan čak i ako se mnogo posvetite istraživanju Kine. Ja sam ovde da pokušam da razumem kontraste između starog i novog ili antičkog i modernog u ovoj zemlji, zemlji koja se menja jako brzo ali čija srž ostaje ista.

Od Terminala 2 preko Ćianmena I Tiananmena do Sanlituna

Bilo je već 6 sati ujutru i mi smo konačno odlučili da bi trebalo da potražimo taksi. Izašli smo kroz ta vrata i konačno je došao taj trenutak  koji sam čekao već nekoliko sati. Kako je već bilo jutro bilo je i vidljivo i bez uličnih svetala. U trenutku kada sam izašao iz terminala kroz nos me je strefio (sam osetio)  specifični Pekinški vazduh. Oko mene je bilo maglovio svitanje puno smoga. Taj vazduh neobičnog i ne baš prijatnog vlažnog mirisa je bio ponovo u meni nakon 12 godina. Možda ćete pomisliti da sam lud kada pričam o ovom vazduhu ali takav vazduh je čest ovde tokom leta i ukoliko vam se sviđa Peking takav vazduh vas mora podsetiti na njega. Oni koji znaju o čemu pričam će razumeti na šta mislim. Ne mora da vam se sviđa ali je tako, bez tog vazduha ne možete iskusiti Peking. Milioni taksi vozila su nas okruživali, a vozači dozivali mušterije. Svuda okolo se čulo „Hello“, „Taxi“…

S leva na desno prvi pa drugi red: 1. Ćianmen, 2. Tiananmen kapija, 3. Zabranjeni grad, 4. Sanlitun

S leva na desno prvi pa drugi red: 1. Ćianmen, 2. Tiananmen kapija, 3. Zabranjeni grad, 4. Sanlitun

Vožnja modernim autoputem koji je povezivao aerodrom i grad je bila neverovatna. Autoput nije bio pun automobila jer je još uvek bila rana zora i početak jedne priče, ili bolje, nastavka jedne priče koja je počela davno na sličan način kao što je ovaj dan počeo – od aerodroma ka gradu. Prolazeći ovim putem, gledajući drveće, a kasnije i zgrade koje su bile sa obe strane puta bilo je poput nečega već viđenog ali vas taj osećaj i dalje ostavlja iznenađenim, jer je delovalo kao da se vraćam u prošlost ili da je ponovo proživljavam. Takav osećaj sam posebno imao kada sam prepoznao visoke zgrade u daljini: poznati Kun Lun Hotel i Capital Mansion – visoku sivu zgradu. Bili su vidljivi uprkos velikoj magli. Kroz šumu visokih zgrada i širokih ulica stigli smo do zgrade gde je bio naš apartman. Nakon susreta sa vlasnikom aparmana gospodinom Sun, ponovo smo izašli. Sad je već bilo oko 7 sati ujutru. Ulični prodavac hrane za doručak nas je veoma prijateljski pozdravio, jer smo bili među prvim mušterijama tog jutra. Njegov osmeh je pokazivao radost i divljenje nakon što je čuo nekoliko kineskih reči od nas.

Nakon vožnje metroom stigli smo u ulicu Ćanmen – poznatu staru ali skoro modernizovanu ulicu koja ima mnogo novih prodavnica. Ulica je dobila naziv po drugom imenu za poznatu istorijsku kapiju – Džengjangmen, Džengjangmen ili Ćanmen je bila jedna od glavnih kapija Pekinške istorijske oblasti. Peking se ovde budio i divna kombinacija zvukova, ljudi I mirisa se pojavljivala. Zvuci bicikala, automobila, vozača rikši koji vas zovu nudeći svoje usluge, prodavaca igračaka plastičnih ptica koji viču “ukwai, ukwai” su se čuli. Velike gomile kineskih turista su me okruživale. Miris pečenih zemički mogao se osetiti sa uličnih štandova. Prodavnice odeće i suvenira su se polako otvarale. Široka ulica je bila modernizovani stari deo. Tu su bile nedavno obnovljene stare zgrade u stilu s kraja XIX i početka XX veka ali sa prodavnicama modernih brendova poput Zare, H&M… S desne strane je veliki deo ulice sa kućama koje imaju zelenu ili sivu fasadu, prozore prekrivene crvenim roletnama i sivim krovovima. To je deo Ćanmena kog se sećam. Poslednji put sam tu bio u junu 2001. tokom svojih poslednjih dana u Pekingu. U starijem delu Ćanmena se iz jedne prodavnice čula neka vrsta budističke pesme. Izgled tog dela ulice je bio identičam onom izgledu iz 2001 – gomile ljudi, prodavci hrane i raznovrsni antički kao i komunistički suveniri koji su se tu prodavali. Nova rekonstrukcija u širem delu ulice je zanimljiva i sa modernim brendovima stvara specifičnu kombinaciju  ali i dalje, meni se više dopada stari, neporemenjeni deo ulice u odnosu na glavni. Više o Ćanmenu će biti u poglavlju o Pekinškim noćnim avanturama.

Brzi doručak u McDonaldsu mi je dao bar deo energije nakon 2 neprospavane noći u avionu. Bio sam spreman da se uputim od Ćanmena do Trga Tiananmen – najvećeg trga na svetu. Ovaj trg je simbol Kineske revolucije i simbol komunizma, simbol nove, nezavisne i jake Kine i njenog naroda. Trg je dobio me po Južnoj kapiji zabranjenog grada. Tiananmen znači Kapija nebeskog mira. Ovo mesto je imalo najveći značaj za komunističku Kinu 1.10.1949. kada je osnovana Narodna republika Kina. Kineska zastava sa 5 zvezdica se prvi put vinula u plavo nebo nad trgom i kapijom tog dana. Mnoge vojne parade u čast Kineskog dana državnosti su se održavale. To je jedno od najposećenijih mesta u Pekingu. Ali čekaj, pre odlaska na trg nešto mi je bilo potrebno – zastavia sa 5 zvezdica. Našao sam jednu malu za 1 juan u jednoj suvenirnici do Ćanmen kapije. Produžio sam ka Tiananmenu, ka Velikooj Sali naroda (Narodna skupština) i Tiananmen kapiji sa svojom zastavom u ruci.

Trge je sa sve četiri strane izgledao kao da nema kraja. Tiananmen je veliki koliko i nekoliko fudbalskih terena. Na južnoj strani trga je zgrada jednostavne arhitekture. Ona je mauzolej Mao Cetunga koji je sahranjen i balzamovan nakon svoje smri 1976. godine. Nastavio sam da prolazim trgom i gledao sam sivu boju koja je bila dole na zemlji kao i iznad mene zbog smoga. Velika Sala Naroda izgleda tako moćno, i ponosno stoji do trga. Na vrhu glavnog ulaza ove veličanstvene građevine je nacionalni amblem NRK – crveni amblem sa kapijom Tiananmena i zutim zvezdicama iznad. Spomenik palim herojima Kineske revolucije je jedan stub ukrašen statuama vojnika Narodnooslobodilačke armije, herojima koji su dali svoj život u borbi za slobodnu Kinu i za komunizam. Ispred je Tiananmen kapija tačno prekoputa Čangan avenije. Kapija ima crveni zid sa portretom predsednika Maoa u sredini, a krov kapije je braon boje. Ta kapija je ulaz u Zabranjeni grad. Nastavio sam da idem prema kapiji među stotinama ljudi oko mene. Većina njih nisu bili iz Pekinga već iz ko zna kog dela Kine. Ali su došli ovde da vide Peking i najveći simbol moderne kineske državnosti. Prolazio sam pored vojnika koji su nosili svetlomaslinaste zelene uniforme i koji su bili na straži. Stavio sam tamnozelenikačket sa crvenom zvezdom u sredini koji sam kupio kod jednog od prodavaca na trgu. Posle sam prošao pored glavne zastave koja je stajala na koplju. Par vojnika ju je čuvalo. Ova zastava je poznata zato što je gardisti podižu svakog zore zajedno sa izlaskom Sunca i spuštaju svake večeri tokom zalaska Sunca.  Ova ceremonija je praćena Kineskom nacionalnom himnom – Marš volontera.  Na Trgu Tiananmen sam se osećao tako malo, ne zbog njegove veličine, veličine Velike Sale Naroda ili Maovog spomen hola i njegovih spomenika. Osećao sam se malo zbog značaja i važnosti, zbog važnosti građevina i spomenika tu za kinesku istoriju i državnost komunističke, nove i moderne Kine.

Nakon kratke pauze na drugoj strani Tiananmen kapije, nastavili smo kroz more ljudi oko nas, kroz Zabranjeni grad. Nalazili smo se u drugom najpoznatijem mestu u Pekingu (najpoznatiji i najvažniji je Tiananmen) – Zabranjenom gradu. To je jedna od najvećih svetskih carskih palata i bio je prebivalište Kineskih careva od XV veka do 1912. godine. Palata se nazivala „Zabranjeni grad“ jer niko od običnih ljudi nije mogao da dobije pristup tu. Ceo kompleks je zaštićen visokim crvenim zidovima i velikim kapijama koje su bile zatvorene za sve. Samo car, njegova porodica, posluga i važni funkcioneri su mogli da budu tu. Pet vekova život unutar ovog kompleksa je bila misterija za većinu ljudi. Niko iz šireg sveta Pekinga ili Kine nije mogao da vidi ništa unutra. Mnogi od njih nikada nisu čak ni vladara videli. Danas, hiljade ljudi dnevno poseti tu palatu velikog značaja. Uvek je prepunjeno kineskim turistima i turistima iz svih delova sveta.
Zabranjeni grad je bio izgrađen kao prebivalište kineskih cara kada je car Jongle iz dinastije Ming proglasio Peking za novi glavni grad posle Nanđinga. Od tada Ming vladari i svi Ćing vladari su živeli u Pekingu. Slična mesta su građena i u bivšim glavnim gradovima Kine, vladarska tradicija Kine je počela pojavom legendarnih dinastija poput Džou, Šang i Šia pre oko 5000 godina. Kako sam iz očevih priča znao od pre ljudi antičke kine su verovali da se Kina nalazi u sredini Zemlje i da su je zbog toga nazivali Srednjim kraljevstvom ili Srednjom zemljom (Džong Guo). Car je smatran sinom neba. To je značilo da je smatran za nekog ko treba da ima svu moć u svojim rukama, kao i pravo na razne usluge. Car je bio desna ruka Neba i njegov predstavnik na Zemlji određen da vlada Srednjim kraljevstvom.
Carska palata je puna raznovrsnih velikih prostorija predviđenih za život. Provođenje slobodnog vremena, primanje zvaničnika, vladanje i ceremonije. Svaka od njih je imala posebnu funkciju. U glavnoj, najvećoj prostoriji se nalazi žuti tron gde je car donosio glavne odluke i primao posete visokih državnih zvaničnika.Važan detalj kompleksa su izrezbareni kameni zmajevi do ili u sredini kamenih stepenica koje su vodile do važnih prostorija. Zmaj je u Kini od antičkih vremena imao posebam značaj pošto je smatran simbolom moći i simbolom cara. Stoga je zmaj smatran glavnim simbolom carstva. Unutar čitavog kompleksa se nalazi mnogo kamenih statua lavova. Većina se nalazi pored ulaza u carske prostorije. Lav je taođe jedan od simbola carske moći, vladanja i dominacije u Kini. Postoji takođe i prostorija gde car može da uživa sa mnogim konkubinama. Hiljade ih je bilo na usluzi caru.

Dok sam prolazio Zabranjenim gradom između belih kamenih statua lavova, između mnogih prostorija crvenih zidova i braon krovova bio sam potpuno impresioniran i bez reči. Znajući koliki je značaj ovog mesta za kinesku istoriju i znajući koliko vekova su takve velike prostorije ostale nepromenjene, jake i visoke me je očaralo. Možda nemam posebna sećanja u vezi ovog mesta ali to je, zajedno sa Trgom Tiananmen, najvažnije mesto u Pekingu i Kini zbog njegovog važnog mesta za kinesku slavnu i dugačku istoriju i državnost. Jednom, kada budem imao vremena, želim da posevtim jedan ceo dan Zabranjenom gradu. Želim da posetim njegovu svaku prostoriju, svaku baštu i svaki ćošak ovog neverovatnog kompleksa.

Uprkos mnogim stranim turistima, za mnoge Kineze iz dalekih provincija gde su stranci retkost, stranac je prava atrakcija. Primetite pažnju nekolicine njih zbog načina na koji vam se osmehuju. Na primer, dve devojke u šortsevima i belim majcama su mi se osmehivale nekoliko minuta ali su bile previše stidljive da me pitaju da se slikam sa njima. Sledeće što sam video u daljini, na tom sivom nebu je bila bela pagoda dotačinjući nebo svojim krovom. Znao sam da će to mesto takođe biti deo mog puta.

Nakon malo poteškoća u traženju menjačnice i nakon ručka u Pizza Hut-u nastavili smo ka Sanlitun ulici barova. Veče je polako padalo i svetla barova i diskoteka su već sijala crveno, plavo, zeleno… Ovo mesto je puno stranaca – diplomata, biznismena i studenata isto kao i kada sam koračao ovuda poslednji put 2001. Mnoge strane ambasade su smeštene ovde. Posle prolaska kraj različitih ambasada i tokom šetnje Ulicom barova shvatio sam da ovde nešto nedostaje s desne strane na kraju ove ulice. Tu više nije bio stari blok zgrada podignutih od cigala 50ih godina prošlog veka početkom komunističkog perioda. Pijaca hrane i odeće je nestala.  Igračke koje su tamo prodavane, a koje mi je mama često kupovala takođe nisu bile ovde. „Gde su? Gde je sve to?“, zapitao sam se. Odgovor je jednostavan – bilo je zamenjeno blokom potpuno novih staklenih i gvozdenih zgrada sagrađenih pred Olimpijadu. Na ćošku je stajala najveća Adidas radnja na svetu umesto bloka ciglenih zgrada. Poznati beli znak i slova su stajala na crnim staklenim prozorima zgrade. Iza Adidas prodavnice preko puta trga sa fontanama, LCD ekrana i mnogih kupaca obučenih u luksuznu odeću je bila zgrada Apple radnje sa velikim znakom velike bele jabuke. To je jedna od najvećih Apple prodavnica u Pekingu, raj za obožavaoce moderne tehnologije, iPhone-a i tableta. Ako tražite nešto poput toga Sanlitun je pravo mesto za vas. Ali, ipak, mi je bilo pomalo žao što ova nije ista kao što je bila što bi me još više podsetilo na detinjstvo. Da mogu, makar na 2 minuta, da vratim vreme u tesne ulice starog dela, da prođem pored prodavaca voća i povrća, da stanem isred stare mlekare i čekam majku da završi sa kupovinom i odem sa njom da biram koju novu igračku autobusa ili aviona će mi kupiti. Ali ne možemo vratiti vreme i ne možemo proživeti naša sećanja ponovo, možemo ih samo osvežiti onoliko koliko nam prostor dozvoli. Kina mora da napreduje i takav prostor ne treba da bude ovde u centru.
Malo dublje u bloku je bila velika Armani radnja sa tipičnim znakom. Prekoputa duge i široke ulice je bilo nekoliko neobično pljosnato oblikovanih i veoma modernih zgrada koje pripadaju Pekinškoj Soho kompaniji. Nakon ovakvog opisa ne biste mogli da zamislite da su ovde pre 12 godina bile niske zgrade sagrađene od cigle, uske ulice u kojima biste se mogli lako izgubiti. Jedino što je ostalo od starog Sanlituna je bila zgrada Jašou tržni centar gde se i dalje prodaje odeća i igračke. Takođe bio je tu i KFC zajedno sa starim super marketom koji je i dalje u mom sećanju i sećanju mojih roditelja kada su me izgubili na 20min kada su bili u najvećoj panici iako ja nisam primetio da oni nisu iza mene. Ja sam bio zauzet igranjem sa dugmićima na usisivaču pošto je bilo tipično za mene da diram nešto što ne treba da se dira, ili da radim nešto što ne treba da se radi, ili jedem nešto što se ne jede. Na primer ispred jedne prodavnice hrane u blizini koja više ne postoji, jedan stari čovek je podelio zeleni sladoled sa mnom dok je moj otac kupovao namirnice (ostavio me je ispred radnje kako bi me sprečio da napravim nered unutra poput bacanja voća ili paprika po podu). Ali nije očekivao da će me videti kako jedem sladoled sa nepoznatim čovekom. Hteo je da me ubije kada je to video.

Sanlitun je savršeno mesto za razumevanje toga koliko brzo se Kina menja, ne samo u izgledu ulica i zgrada ali i načinu života. Ovde vidite kako su se stari blokovi pretvorili u moderne zgrade i ulice ali takođe kako se način života menja. Kada vidite Armani, Apple, Lacoste ili Adidas prodavnice, trg sa LCD ekranom i fontanama, ili nove ekskluzivne klubove i pabove vidite da je Kina postala moderna potrošačka država. Ovde ima na hiljade kineskih i stranih mladih ljudi koji šetaju u skupim majcama, kratkim suknjama i cipelama visokog kvaliteta, Ray Ban naočarima, držeći iPhone ili tablet u rukama… Možete ih videti u pabovima kako piju kafu, koktele, pivo itd… U blizini možete videti mnoge skupe automobile uključujući i BMW, Porsche i Ferrari. Promene ulica i zgrada ovog dela grada su praćene drugačijim izgledom ljudi koji su tu. Pre 15 godina ovde su većinom bili drugačiji ljudi nego danas. Neki od njih su nosili tamnoplavu, crnu ili belu pamučnu odeću sa tradicionalnim dugmićima. Ljudi koji su pre živeli ovde su živeli od prodaje odeće, igračaka i raznovrsne hrane od povrća i voća do mesa i mlečnih proizvoda. Čuvali bi mnogo rezervi kupusa na svojim balkonima predviđenih da se jedu tokom čitave zime. Bilo je vidljivo da ovi ljudi koji su tada bili ovde prisutni nisu imali mnogo novca. Danas, većina ljudi pripada kineskoj srednjoj ili višoj klasi i strancima srednje i više klase. Kineska omladina je sada moderna, prati moderne trendove oblačenja, interesovanja, odmaranja, putovanja… Ljudi koji su pre živeli ovde zauzvrat što su napustili svoje domove i prodavnice dobili su novac od države i nove stanove u novoizgrađenim zgradama. Vrlo je lepo videti kako je Kina napredovala u prethodnih 15 godina. Vidljivo je drastično poboljšanje uslova za život zahvaljujući brzom ekonomskom razvoju. Zahvaljujući svojoj politici, Kineska komunistička partija je spasla od siromaštva oko 500 miliona ljudi širom zemlje u poslednjih 30 godina. Smanjenje siromaštva je jedan od glavnih prioriteta kineskih vlasti i Kineska komunistička partija time uspešno rukovodi.

Tako velika promena kakva se desila na Sanlitunu je zadesuka u mnoge druge, danas moderne delove Pekinga. Na primer u Vudaokou, Džonguazunu, Centralnoj poslovnoj oblasti (Central Business District – CBD), Dongdžimenu, Dongčengu, Wangfuđingu, Dongdanu itd… Kako ja znam moguće je videti napredak i razvoj u raznim drugim gradovima širom cele države kao što su Šangaj, Hong Kong, Guangdžou, Nanđing, Tianđin, Šenžen, Čongćing, Ćingdao. Ovakav proces brzog napretka prolaze i drugi manje poznati gradovi takođe – Čengdu, Šiamen, Fudžou, Ningbo, Đinan, Šenjang, Harbin, Kunming, Vuhan, Nantong, Nančang, Dalian, Hangdžou, Sudžou, Čangša, Urumći…


Za portal SRBIJA I KINA: Danilo Hinić – politikolog, rođen u Beogradu 1992. godine. Trenutno na postdiplomskim studijama iz oblasti međunarodnih odnosa na Univerzitetu u Bratislavi. Bivši je saradnik Guanming Online kineskih novina (englesko izdanje).

NAPOMENA: Prenošenje ovog članka je dozvoljeno uz obavezno navođenje izvora (portal srbijaikina.rs) i autora.

Share and Enjoy

  • Facebook
  • Twitter
  • Add to favorites
  • RSS

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *